Одрастао сам у полудивљој паланачкој средини, где си могао да се покачиш с неким скоро ни због чега. Исто тако, и мене је свашта провоцирало, и стога сам у складу са средином спорове у већини случајева решавао физичким обрачуном, не устручавајући ни пред јачим од себе. Туче су каткад биле толико жестоке, да ни мајстор, који је био обавезан да надгледа ред и мир у школи, није одмах интервенисао, него тек онда када се она заврши. Многи, нарочито они што нису ништа згрешили, морали да полажу рачуне, због оних који се нису бојали укора.

Ни четири године након напуштања такве средине не видим неко побољшање, што се тиче понашања паланачке деце. Туче између појединаца јесу сузбијене до те мере „да се скоро никад и не догоде“, али то не значи да су разлози искорењени. Ако клинцима не дозволиш да искале свој бес на школском дворишту, они ће то урадити на неком другом месту, и то не мањом жестином. Тако да, погледавши мало боље, ништа се битно није изменило откад сам изашао из основне школе.

Што се тиче мене и мог понашања, примећене су извесне промене након завршетка средње школе: успешно сам сузбио критизерство, уверивши се да људи нису савршени; смалаксао сам у узалудности своје страсти, што значи да сам се сморио чекајући да се догоди нешто што се није догодило; негдашњу увређеност због неузвраћене љубави заменио сам сажаљењем; постао сам епска будала и велико/српско шкрабало, што ме не спречава да се изјашњавам као суматраиста; измирио сам се с „тврдолинијашима“, а „фракционашима“ сам се због тога замерио; прикључио сам се друштву у којем ниси сто посто сигуран, јер за воланом обично седи неко ко је припит или је у ПМС-у...

У овим данима ретко наилазим на особу с којом би могао о нечему поверљивом да попричам, а да се то ње не тиче. Некако сам успео да откријем особу која ме је компромитовала, упропастивши ми трогодишње пријатељство с једном мени драгом девојком. Иако ми није јасан разлог што ми је то урадила, ипак нећу тражити од ње никакво разјашњење. Нека од мојих питања осуђена су да остану без одговора... Све тече, све се креће - Panta Rei, што би рекао Хераклит.

Кад размислим мало боље, ја сам добро прошао како је још могло да испадне после свега што се збило. Црњански ме је својом „Суматром“ утешио, уливши ми наду „да, негде, неки поток, место њега (једног бледог, изгубљеног за једно вече, лика), румено тече!“. Ћосић ме је упознао с истином о друштву својим романом „Време зла“. Шо мe је својим драмама „Ђавољев ученик“и „Оружје и човек“ убедио да је романтично схватање појединих ствари штетно по човека. Успевши да пребродим кризу личности, вратио сам се на онај стари колосек којим сам одавно ударио. Знам, и даље ме путем вребају неистомишљеници, пакосници и незадовољници, али сад барем нисам усамљен - имам савезнике. 

Овај пост посвећујем мојим друговима

петничарима зимског, пролетњег и летњег семинарима 2015. г. 

Одувек сам био толерантан према скоро свим идеологијама, изузев оних што су ван сваког смисла, као што су неосновани расизам, стаљинизам, национал-социјализам и сличне. Историјска фобија према некој етничкој скупини је нешто друго, колико сам схватио за четири године школовања у гимназији, и стога је ја не бих сврстао у идеологије. 

Никад се, што се тиче политике, нисам нешто посебно експонирао, не због тога што сам се бојао да ћу се замерити некоме, већ зато што нисам био довољно упућен, као неки. Из тог разлога, ја нисам могао тврдити да сам радикал, или, напредњак, или демократ... Више од актуелне политке, застарелих идеологија и насилничких испада на улицама занимала ме је политичка и културна историја, пре свега српска.

Страначке борбе нисам волео, и грозио сам их се, не скривајући то пред друштвом. Оне су ме подсећале на све оне комичне сцене које сам прочитао у „Народном посланику“ Бранислава Нушића. Митинзи и протести, уколико нису били економске или културне природе, сматрао сам сувишним. Иако сам и ја по природи скоро па идеалист, и у складу с тим доста ствари и даље схватам романтично, демагошке приче улепшане патриотизмом сам примао с резервом, знајући да се иза њих крије интерес.

Увиђам да сам грдно погрешио што сам критиковао опортунизам својих другова, за које сам имао утисак да су доследни своје вере и идеологије. Да сам раније прочитао онај део романа„Време зла“ Добрице Ћосића, у којем су описане мане нашег друштва, прећутао бих све оно што сам им рекао. Јер, и да сам у праву, није моје да им замерам што су их понела лажна обећања неке странке, или црква којој не припадају.

Након што су престали да ме бојкотују, обећао сам себи да се нећу више понашати критизерски, па макар ми се учинило и да сам сто пута у праву. Признајем, да ми је криво што је данашња омладина зарад једне ексурзије у Тезеу спремна да погази своју веру; али ја ту не могу ништа да урадим, нити ћу настојати да се против тога борим. Пунолетни су: нека раде шта им воља налаже.

Поражен, у интелектуалном смислу, био сам приморан да се повучем, на једно време, и да добро размислим о свему што сам рекао. Друштво ме није хтело разумети, уплашивши се да заступам идеје неких превише слободоумних људи из околине, којима је много стало до аутономије. Узалуд сам им говорио, да нисам присталица сепаратиста, и да Бачку волим из чисто естетских и историјских разлога: волим Бранкову поезију, а ту је и крајње одредиште мојих предака. Није ту било ничег лошег, чинило ми се, али њима би било, очигледно, драже да сам пореклом чист Босанац, и да се тиме дичим. Али, 'ајде, нека им је, засад...

Требао сам пазити коме причам о крајевима равним, засађеним пољима шушкетавих кукуруза, и пшенице што се сентиментално њише испод плавог, бескрајног неба. Појединима због њих позли, сруши им слику о крајевима из којих су се доселили, пре десет-петнаест година, присилно, под куршумима и бомбама. Много су пропатили, док нису дошли овде, у Суботицу, где су затекли људе из редакције „Хрватске ријечи“ који их презриво називају „дођошима“ и сматрају „извором свих проблема“. 

Пошто су наишли на тако лош дочек само једне од неколико етничких група у вароши, по аналогији су, грешком, помислили да их мрзе и Буњевци, Мађари и оно нешто мало Лала што је остало. И тако су: Буњевци, који се већ шездесет година глођу с Хрватима, захтевајући од њих да их оставе на миру, и признају као засебан народ; и Мађари, који гледају своја посла, не желећи да се мешају у „словенске размирице“; и Лале, које никако не схватају да она стара Суботица, из доба Марије Терезије, више не постоји; испали подједнако криви за све несреће, као Хрвати. Једино су они Личани и Херцеговци, који су се доселили овде после 1945. г., били спремни да прихвате оберучке ове несрећнике.  

Ни после двадесет година, после свих незгода које су задесиле бивши Југославију, није превазиђена та лоша атмосфера издељености по етничким скупинама, која влада у Суботици: Срби се углавном окупљају у СКЦ-у „Свети Сава“, Хрвати у „Буњевачком колу“, Мађари у„Népkör“-у, Буњевци у „Буњевачкој матици“. Срби одбијају да уче мађарски, тврдећи да им је непотребан, јер живе у Србији; Хрвати се боре за „иста она права која имају Срби из Хрватске“; Мађари се праве да не знају српски, и смишљају начине како да победе на следећим изборима за градоначелника Суботице; а Буњевци покушавају да преброде све тешкоће које кад тад задесе народ који није довољно формиран. 

И, данас, они који дођу са стране, неким послом, обавезно се пожале на све ово претходно наведено, очајавајући што је овај град „толико леп, а толико хладан“. Није било много боље ни за време владавине Марије Терезије и њеног потомка Фрање Јосифа, али се очекивало да ће после говора престолонаследника Александра, 1919. г. у Градској кући, настати стање у којем ће владати, независно од крвног порекла и вере, љубав и слога, и то не само на папиру, већ и у реалности.

Девојка, што беше пошла некуда, седи у препуном купеу задње класе, и држећи котарицу у руци забринуто блене кроз прозор не могавши доћи к себи од чуђења. Машина (Finis Hungariae) иде па стане, иде па стане, а напољу вичу: Шандор, Топола, Киш Кера итд. Наслутивши да је близу своме циљу, скиде мараму да би боље чула следећу станицу. Али, обузе је изненада нека зебња да је ушла у погрешни воз, па се стане крстити и дозивати и Бога и Марију.

Док је тако себе корила није ни приметила да машина одмиче све даље и даље и да се већ наслућују обриси Фрушке горе. Хтеде измолити неког господина: колико још има; али се место застиди и покаја што је уопште кренула на далек пут, у њој непознату средину. Кад на једној станици сви поустајаше и почеше скидати своје пртљаге, она устаде и узе своју котарицу и крене где се и сви запутише. Мислила је да је то то: Нови Сад; али кад неко виче: Ујвидек, Увјидек!...

- Какав Ујвидек, бола вас однела! Нисам ја вамо наумила, већ у Нови Сад! – викне уплашено осетивши као да ју је, тобоже, издао цео свет

- Та ово је Нови Сад! – одговори јој неко срдито. – Зар не видиш на табли Ујвидек, а то значи Нови Сад!

- Па тако кажи, човче, липо рацки: Нови Сад! Куд ја знам, шта ти је то Ујвидек!

***

Деведесет и две године касније, возим се ја истом пругом (ако је то та, мада чисто сумњам) и успут размишљам о томе шта би било да сам рођен сто година раније. Пред очима ми стоји слика униформисаног Милоша Црњанског, чији ме моглед нагони на то да се запитам кроз шта је све он морао проћи да би постао то што јесте. У томе ме од самог поласка из Суботице спречава нека девојка, која ме дрмуса желећи да извуче из мене оно што је занима. Смешим јој се некако, кисело, мислећи да је то најбоље што јој могу понудити, засад.

Преко пута од мене седи, кезећи се, неки мој познаник што тврди да је од Бољевића. Препричава ми неке своје догодовштине што их је доживео од оног дана кад смо се задњи пут видели. Много тога што ми је казао сугурно да не одговара стварности, али начин којим је то испричано говори ми то да је прича смишљена за ширу публику, међу којом сам и ја. Нико му не замера због тога, па стога нећу ни ја.

***

Идући путем ка центру ради нечег што је мени требало, друг ми чантра просипајући по мени којекакве извале које одговарају деци из раног периода пубертета. Испред нас неке умишљене цуре врте својим задњицама, и пошто је он приметио да сам мртав ладан на то, поче да протестује псујући и мене и оног што је основао „Матицу српску“ у којој често идем да читам. Прошавши крај споменика Светозара Милетића, добио је још већу инспирацију, па ме је и због тога кињио. Допустио сам да јаше по мени, не желећи да га боцнем у оно због чега би га смртно увредио. Пошто ниједан разуман одговор с моје стране није вредео, одлучио сам да заћутим и направим се увређеним. Кад ни то није било доста, продужио сам на своју страну, али лик се није дао одлепити од мене, него је крено за мном као какво куче.

- Шта хоћеш? Смараш! - промрмљах невољно и згадих што му се уопште и обраћам. 

- Не знам пут за назад...

Разочаран због донедавног изјаловљеног масовног протеста што се збио летос у Атини, када је гомила превесланог света стајала насупрот панцираним и до зуба наоружаним пандурима сакривених иза три реда барикада, Нинџа је одлучио да се мане једно време политике и узме да се бави нечим што има мало везе с њом: узео је да преводи Хорација.

Међутим, упркос свим надањима, показало се да је одабрао погрешне стихове који нису сасвим у духу са његовим схватањем односа између отац-ћерка. Уместо да се сажали над несрећном судбином своје отете кћери (као сваки савремени отац, је ли?) по којој је овај трули континент добио име, отац је се јавно одрекао велећи да може комотно да скине девојачки појас који јој добро паше уз танки струк. Наравно, стари се није преварио у својим предвиђањима. Он је врло добро знао шта чека такве враголасте девојке које пребрзо сазоре и којима услед пораста хормона свашта падне на памет, па чак и то да узјашу бика у току сезоне парења. Наивна као и свака друга одгајана мање-више изоловано од нормалног света, већ при првом излету дала се киднаповати (при брању цвећа, замисли?!), што се и дало очекивати, је ли? Иначе, о овоме се коментарисало и у црквеним круговима средњовековне Византије и то с нескривеним гађењем којим се хтело младима, склоним свему и свачему, дати до знања да су такве бестиалије, које су при том вођене на једном чепресу (?), и то у више махова (час се појављивао орао, час опет бик и тако у недоглед), ван сваке памети.

И поред свег труда, Хорације, као и његов носати колега Овидије, није успео да доврши причу онако како ју је он хтео. Довршили су је други, малопре поменути клерици, а при том су изврнули сваки њен смисао (ако је уопште и имала?!). Али гле чуда: две хиљаде година доцније (како се свет мења, је ли?), зарад љубави Трулог Запада, шашица неспособњаковића (читај инвалида), у КОМпатриотском заносу, узела је да кује монету од 2 евра на којој је представљена малопре споменута бесремна сцена киднаповања оне несрећнице коју је црква постхумно изопштила. Наравно, у једној таквој земљи коју воде проЗАПАДНЕ потурице апсолутно глуве на сваке примедбе које иду у коштац са њиховим схватањем етике (читај неморала), свака помисао на то да се врати пређашње стање када плаже нису толико врвеле од дебелих купусоједа и имбецилних чајофила, осуђена је на пропаст из самог старта.

С друге стране исте баре воде се борбе које се са сигурношћу могу описати са оном толико омиљеном фразом: не зна се ни ко пије ни ко плаћа. Шашица пустињских пацова замерила се ономе чије су име узвикивали у Београду. Да би били веће патриоте позвали су широку коалицију са Трулог Запада састављену од свакојаког пробисвета. Услед вишка слободног времена, ови последњи су се радо одазвали позиву знајући каква преимућства могу да извуку уколико потамане и једне и друге.

Међутим све то има све слабијег и слабијег одјека на Нинџу, који је, како је образложио једном свом компањону, ових дана доживео већу бруку од оне коју је доживео прошлог лета. Наиме, ради се о томе да је на неки чудан начин успео да осигура дејт код једне, како се доцније изразио, поприлично изгубљене/дезорганизоване девојке, тим пре што он није уговорен на његову иницијативу. Ако се ишта од овога што следи може узети за озбиљно у смислу да се нешто из овога извуче, то је, како истиче Нинџа, да је он прави баксуз који је услед жуљева што их је током лета зарадио морао обути оне црне огадне џарапе, а на њих патике исте боје које је добио однекуд за џ. У томе је изашао је на дејт, не размишљајући при том каква негативна енергија зрачи из њега. Као одузет кретао се усијаном страном улице наочиглед беспосленог света који се завукао у 'ладовину и кафиће. Мотрио је на сваку девојку високог стаса, светле пути и косе боје угашеног сунца која би прошла с друге стране улице, премда ни сам није био начисто како ова изгледа након два месеца - кад ју је задњи пут видео. И сваки пут кад би му се учинило да му она долази у сусрет, брзо би увидео да му се привиђа.  

До дејта, на сву жалост (или на сву срећу?!), није дошло из разлога што је дотична баш оног дана када је требало да се нађе с Нинџом раскинула са својим дечком о којем Нинџа није имао никакве представе. Жалећи се свом компањону, Нинџа је писао: "Сад је нашла раскидати с дечком, замисли! <cenzurisano> дејт који никад нећу дочекати, до којег никако да дођем! Три сата чекам и печем се са <cenzurisano>, а онда након дискретног питања да ли ће се уопште појавити данас добијем поруку од ње да је раскинула. Узгред,  <cenzurisano>, него шта да учим за педагошку?"

На питање да ли јој је одговорио на ту поруку, Нинџа је компањону одговорио да није, али је зато, како каже, пазио док јој је писао "дискретно питање" које се завршава са: "Узгред, ала си га искомпликовала :Р" Међутим, како признаје, ни сам он није био начисто о чему се ради, премда је наслућивао, као свако здрав-нормалан, да нешто није како треба чим је она морала прво да одложи састанак због тога што јој је наводно искрсло једно додатно трчање по граду, а потом и нека фрка у градском превозу... За сваки случај, како вели, цензурисао је сам себи поруку избацивши оно "шта год да је што те спречава, мене се не тиче", јер му се учинило да ће тиме постићи супротан ефекат који он ни на крај памети није хтео да постигне, с обзиром на то да је он тип који иде на то да код људи остави добар утисак да би потом могао да их опањкава иза леђа. 

Све у свему, није извесно да ли ће се ово у вези с њим и ње уопште и привести каквом-таквом крају уколико ствари оду својим током или ће остати занавек недоречена прича о којој ће се ту и тамо понешто чути...